Ovo su tri glavna aspekta kada se govori o unapređenju kvalifikacija, i time povećanju poverenja u sistem posredovanja u BiH:
1) Standardi kvalifikacija za posrednike: u BiH imamo visoke standarde za kvalifikacije posrednika, koji su u skladu sa onim zemalja članica Evropske Unije (standardizovana obuka u trajanju od ukupno sedam dana, Udruženje posrednika BiH izdaje sertifikate posrednicima po okončanoj obuci, a potom se možete registrovati pri Udruženju), ali se suočavamo sa raznim izazovima:
– Nastavni plan obuke mogao bi da se ažurira (potiče iz 2005.godine),
– najiskusniji posrednici bi trebalo da budu instruktori obuke,
– nema puno potražnje za obukom i čekamo godinu dana da bismo okupili 12 polaznika.
2) Upoznavanje/obrazovanje sudija: bilo bi od velike važnosti obrazovati sudije i upoznati ih sa mehanizmom posredovanja. Makar u poslednjih pet godine nije održan nijedan kurs obuke za sudije u organizaciji „Centra za obrazovanje sudija i tužilaca“. Kako bi se dobilo poverenje u posredovanje, potrebno je da sudije znaju šta je srž posredništva. Ovo posebno zato što sudije u BiH imaju mogućnost da u skladu sa Zakonom o parničnom postupku predlože posredovanje strankama na pripremnom ročištu. Primetio sam kao edukator da sudije imaju odbojnost prema posredništvu, čak iako im se priznaje kao deo ispunjenja norme kada se neki predmet reši putem posredovanja.
3) Nedostatak prakse: u BiH imamo situaciju gde skoro i da nema predmeta koje pravosuđe upućuje na posredovanje, a nama posrednicima nije dozvoljeno da se previše promovišemo kao posrednici, dok Udruženje posrednika nema kapaciteta da promoviše posredništvo u BiH.
Stepenovanje profesionalnog iskustva posrednika bi bilo poželjno, te bismo onda mogli da razmotrimo specijalizovanje posrednika i time dobili komercijalno posredovanje, porodično posredovanje, maloletničko posredovanje, posredovanje na radnom mestu, posredovanje u građevinarstvu, posredovanje u medicini, itd. Štaviše, od ključne bi važnosti bilo priznavanje posredništva kao profesije i njena registracija u profesionalnoj nomenklaturi.
Takođe se postavlja i pitanje uvođenja obaveznog posredovanja za određene vrste sporova, poput npr. onih koji se zasnivaju na ugovornim odnosima. Uz to, promovisanje klauzule o posredovanju u poslovnim ugovorima bio bi veliki korak napred. Uz to, sprovođenje Uredbe 2008/52/EC Parlamenta i Saveta Evrope, od dana 21.maja 2008.godine, moglo bi da omogući efikasan mehanizam za čitav region radi rešavanja prekograničnih trgovinskih sporova. To bi privuklo investitore time što bi im pružilo dodatnu sigurnost da u slučaju bilo kakvog spora sa domaćim preduzećima, isti bi mogao da se reši posredovanje, uz minimalno utrošenog vremena i materijalnih troškova.
Radi poboljšanja situacije, bilo bi poželjno imati:
– više regionalne razmene na temu nastavnog plana obuke i ažuriranje postojećeg nastavnog plana,
– ponovno pokretanje edukacije i upoznavanja sudija sa posredovanjem u okviru „Centra za edukaciju sudija i tužilaca“,
– više regionalne razmene o tome kako posredništvo može da se promoviše uz pomoć samih posrednika, ali i uz angažovanje institucija poput samog Udruženja i postojećih centara za posredovanje,
– više regionalne razmene o određenim promenama u regulativama, poput mogućnosti uvođenja obaveznog posredovanja.
__________________________________________________________________________________
Smiljka Gavrić, ekonomistica, medijatorica, trenerica medijatora Udruženja medijatora Bosne i Hercegovine